БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ
Рођен 1. септембра 1949. године у Велетову – Вишеград, од оца Миладина и мајке Анђељке рођ. Васиљевић. Завршио петоразредну богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки. Рукоположен у чин ђакона 29. јула 1972. год., у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву(Стара црква), а сутрадан 30. јула 1972. год. у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву у чин презвитера, од Његовог Високопреосвештенства Митрополита Дабробосанског Владислава.
Постављен на парохију Дубочичку са сједиштем у Пљевљима. Опслуживао једно вријеме упражњене парохије: Пљеваљску, Илинобрдску, Бољаничку и Пренићанско-косаничку. Десет година обављао дужност духовника манастира Свете Тројице. Послије тринаест година премјештен на другу парохију Прибојску у Прибој на Лиму. Опслуживао једно вријеме упражњену парохију Поблећку. Од маја 1993. године био Архијерејски намјесник прибојски до 8. фебруара 2000. године. Послије скоро 15 година, са парохије Прибојске и Епархије Милешевске, одлази у Епархију Захумско-херцеговачку и приморску и прима седму парохију Требињску у Требињу, а нешто касније прелази на другу парохију Билећку у Билећи, на којој је и данас. Положио стручне испите за катихетику – за вјероучитеља, и предаје вјеронауку већ пету годину.
Одликован црвеним појасом, протонамјесничким звањем, протојерејским чином и напрсним крстом.
Ожењен, супруга Вида, рођ. Керлец. Дјеца: кћи Мирјана удата Ступар, дипл. теолог Богословског факултета у Београду, син Мирослав завршио Богословију Светога Саве и Богословски факултет у Београду, сада свештеник у Краљеву.
ПОДАЦИ О ПАРОХИЈИ
Општина Билећа налази се на југоисточном дијелу Републике Српске, у срцу њене Херцеговине, гдје живи преко15 000 становника. Надморска висина градског подручја је 476 метара. На овом простору укрштају се медитеранска и континентално-планинска клима, па су зиме благе, а љета топла. Сусједне општине Билеће су: Требиње, Љубиње, Берковићи, Невесиње, Гацко и Никшић.
Рељефне карактеристике билећке општине изражене су у брдовитим теренима, између којих су смјештена крашка поља: Дабарско, Фатничко, Планско и Билећко. У непосредној близини Билеће (на јужном дијелу) налази се извор ријеке Требишњице. Изградњом хидроелектране на Требишњици 1966. године ту је створена једна од највећих вјештачких акумулација у свијету – Билећко језеро, које има дужину 18 км а ширину 3-5 км.
Билећа је од давнина позната као важна раскрсница путева. Још од праисторијских и римских времена налазе се трагови материјалне културе који указују на то. У времену успона Српске државе, овим подручјем су владали Немањићи, а сама Херцеговина, тада Захумље, познато је као војводство Светог Саве.
Постанак имена Билећа сматра се да је словенског поријекла, те да је настало од властитог имена: Белец, Бјелота, Бјелоћа и слично. У турским и аустријским књигама Билећа се спомиње као Билек, што опет наводи на везу са неким биљегом – крајпуташем. Најстарији докуменат који је до сада пронађен у коме се спомиње Билећа датира из 1285. године. Навођење Билеће као насељеног мјеста у другој половини XIII вијека у документима Дубровачког архива, сусрећемо под називом Bilechia. Такође, у истим изворима и под истим називом Билећа се спомиње и у XIV вијеку као важна раскрсница путева.
У својој богатој историји Билећа је посебно позната по бици са Турцима 1388. године. Тада је војвода Влатко Вуковић потукао турску војску (око 20 000) под командом Шахим-паше, што представља једну од највећих побједа над Tурцима на Балкану. Још један од тешких пораза турака, десио се такође у непосредној близини Билеће 1876. године, у чувеној Вучедолској бици, у којој је учествовало и 17 Билећких чета. На овом подручју Tурци и сви душмани – непријатељи никада се нису осјећали сигурно, захваљујући јунаштву Срба Херцеговаца, чврстини и снази Православља и Светосавља, те моралу и обичајима овдашњих горштака. Негдје у вријеме доласка Аустро-угарске 1878. године, Билећа почиње да поприма облике градића са свим потребним садржајима. Развија се вишеструко кроз многе дјелатности. Обилује бројним вјерским и разноврсним културно-историјским споменицима, од којих ће неки бити наведени.
ПАРОХИЈА ДРУГА БИЛЕЋКА, обухвата простор града јужно од главне улице Краља Александра, са предграђем: Плужине, Ново насеље и Ситничко насеље са два села: Доњи и Горњи Мириловићи. Броји укупно 372 дома, који славе крсну славу и примају свештеника у дом са 2 140 вјерника. У другој парохији Билећкој заступљене су код породица крсне славе (наводимо их по броју слављеника): Свети Отац Никола, Свети Јован Крститељ, Свети Великомученик Георгије, Свети Архангел Михаило, Свети праведни Лазар, Света Мати Параскева, Свети апостол и јеванђелист Лука, Свети Симеон Богопримац, Свети Игњатије Богоносац, Свети апостол Тома и Свети Сава.
Треба напоменути да је у септембру 2001. године извршена арондација двије Билећке парохије и оформљена трећа, па су дотадашње парохије имале промјена мјеста, обима и броја домова.
ПАРОХИЈА ЉУБОМИРСКА
Опслужује је Протојереј-ставрофор Милутин Андрић.
На југоисточном дијелу Херцеговине, између Требиња, Билеће и Љубиња, на прелазној зони Хумина и Рудина, налази се област Љубомира. Према Именику географских назива средњовјековне Зете, име ове области се први пут помиње 1149. године, под називом „Ли(у)бомир". По имену ове области, носи назив и парохија. Она се састоји из 24 села. У југозападном дијелу Љубомира, налази се Љубомирско поље, у коме је смјештено 8 (осам) села: Врпоље, Подвори, Укшићи, Чварићи, Угарци, Подосоје, Ждријеловићи и Домашево. Изван равни поља Љубомирског на побрђу и мањим увалама има девет села: Цибријан, Борловићи, Борковића Баре, Брова, Пијавице, Шћеница, Морче, Влашка и Брани До. Источно од Љубомира налази се 7 (седам) села која су у саставу Љубомирске парохије и то: Жудојевићи, Моско, Јасен, Будоши, Доње Врбно, Горње Врбно и Дубочани. Све до послије Другог свјетског рата, Љубомир је административно припадао општини Билећа, а сада у цјелини припада општињи Требиње. Треба назначити да је Љубомирској парохији припадало још пет села изван Љубомира, и то: Кртиње, Жрвањ, Бодироге, Биоци и Владушићи све до 2001. године, када је извршена арондација по благослову владике Георгија, и то из практичних разлога. Кртиње и Жрвањ припали су Љубињској парохији, а Бодироге, Биоци и Владушићи Поповопољској, јер истима гравитирају.
Сада Љубомирска парохија у цјелини са 24 села броји 264 дома са 580 становника. Од друге половине ХХ вијека до данас у Љубомиру се стално смањује како број становништва, тако и број домаћинстава. То показују сљедећи статистички подаци. Парохијским пописом 1926. године (обухваћено је само 17 села прво наведених, док је источно седам села изостављено пописом) Љубомир је имао 316 домова и 2 511 становника. На истом простору пописом из 1961. године, утврђено је да у Љубомиру живи 1 529 становника, а пописом из 1971. године свега 1 232 становника. Године 1998. у Љубомиру је било 194 домаћинства са 426 становника (в. „Љубомир" Неђељко Паовица). Садашње стање је 173 дома са 382 становника. По казивању мјештана 1960. године љубомирску осмогодишњу школу похађало је око 300 ученика, а сада око 30. Овом статистиком јасно се показује стање домова и становника у Љубомиру, као и у осталим селима источне Херцеговине у миграционом погледу село – град.
У парохији Љубомирској заступљене су код породица крсне славе (наводимо их према броју слављеника): Свети Отац Никола, Свети Јован Крститељ, Свети Архангел Михаило, Свети прав. Јоаким и Ана, Свети Вм. Георгије, Свети свештеном. Климент, Свети Стефан Дечански, Свети Игњатије Богоносац и Свети ап. и јев. Лука.
Komentarišite vijest