OKO
Након што је измишљена наука, а гео- логија установљена као један од њених темељаца, би доказано да је Херцеговина настала у Шестом временско просторном кругу Другог периода и да се Билећа налази на мјесту доца у кога је био забијен први праисторијски колац. Праклац. На мјесту несталог Коца поникао је Парк, назван Парк под багремовима.
Како је ова земља сачињена само од каме- на, неба, воде и људи, остало је неразја- шњено како је преживјела низ малих и вели- ких потреса и промјена на небу. Како су људи преживјели такође није познато.
Неки теоретичари су доказивали да је могуће живјети на чистом камену и ваздуху уколиком су људи паметни и ако је вода чиста и хладна. Један од њих је пмоћу фосила доказивао како су Херцеговци кори- стили суву памет за преживљавање. Поста- вио је хипотезу о Виду са Онога свијета , човјеку који је скочио у властите снове и кроз Око прихватио живот са оне стране живота. Доказивао је да бесмртни људи кроз снове у Оку пролазе на небо, а обични смртници остају под земљом, одакле поново долазе у сваком сљедећем периоду или након деветог круга, зависно од тога да ли су приликом утапања у снове, воду дотакли прво лијевом или десном ногом.
За једног од Видових потомака није се знало да ли је поријеклом са овога или онога свијета. Љети је живио у Двогрлама, а зими ловио по голом камену и леду
Одмарао се у пећини изнад Селишта и на Мери. Звали су га Видо јер је по свему личио на Вида из претходног периода. Вјеровали су да је био обичан смртник и да се вратио са онога сви јета са намјером да Херцеговце упути како да опстану на ока- мењеној земљи.
Тајна опстанка је чувана у дубини Ока четрдесет мислених ноћи од површине. Нико није успио да је присвоји само за себе, јер би на самом извору памети скончао овоземаљски живот. Могао је да се појави у наредном периоду када би за ту врсту паме- ти било касно. Чинило се да је то успјело једино Виду и многи су са таквим увјерењем задовољни умирали .
Један од научника из Шестог круга тврдио је да Херцеговци посједују Треће око и да је у њему сложена сва памет онога свијета. Треће око је смјештено испод чела на сре- дини изнад два видљива. Читање и спора- зумијевање овим оком било је у бојама. Наслиједили су га само Видови потомци, тако да и данас мислима могу да се спора- зумијевају и да ваздух и воду претварају у мисли и да се њима хране. Ову теорју није било могуће доказати људима са два ока. Они су једним оком могли гутати храну а другим пити воду. Да постоји треће око нису могли да схвате, па је један од научника из Шестог круга у Четвртом периоду отишао на другу страну планете у светлиште на Тибету. Ту је присуствовао отварању Трећек ока помоћу коца, увртањем у чеону кост, након чега би посвећени улазио у живот са друге стране Деветог круга и могао да види своје рођење, све своје смрти осим прве, и све своје животе.
Умијеће врћења трећег ока настало је из потребе за одгонетањем камених дискова са којих се при лаганом додиру руке чула му- зика. Биле су то поруке из другог свијета и због њих је у том светилишту отворено деве- теро Трећих очи. Научник је запазио да камење не личи на херцеговачко. Питао се: ако је Парк у Другом периоду могао да свира, зашто овдје не би могао камен? Посегао је за лукавством: можда то не свира камен него њихове руке док га милују? И сам дотакну камен. И камен занијеми. Свештеници га прихватише у храм у намјери да га заточе док не открију тајну камена. До тада у Херцеговини нико неће вјеровати у треће око.
Забиљежена је и тврдња случајног про-лазника о постанку Херцеговаца из свеми-рског сјемена чија је сјетва изазвала ката- клизму. Да се ради о небеском народу дока зивао је помоћу двије раније теорије сажете у једну, која каже да се Вид са онога свијета вратио са отвореним Трећим оком, вјешто скривеним испод косе и да је својим пото- мцима отворио треће око помоћу боја, открио им тајну опстанка, објаснио Десети круг, све осим како је васкрснуо и чему је требало да служи Колац.
ТРЕБИШЊИЦА
Једне бијеле билећке ноћи појавио се човјек, по стасу нешто виши од ос- талих , са два плава воденаста ока у којима се осликавала читава Билећка вала. Коса му бијаше платинасто сива, ходао је тихо, спокојно. Билећани су осјећали да је поријеклом из ранијег периода.
Нагађало се да је то Вид. Живио је сам на Кулетини и ноћима би смјерао низ Требишнјицу. Ко год би му се приближио осјећао је пријатну језу, као да га зрачи невидлјивом свјетло- шћу. Низ кичму би му струјали срси.
- Је ли обичан смртник са оне стране живота?
- Зашто изнад Требишњице?
- Зашто је само он видио плави пламичак у Оку?
- Зашто ноћима на каменим пло- чама урезује знакове знане само њему? Урезивао их је и на над- гробне плоче.
Људи су стално посјећивали гроб- ља и одгонетали знакове. Једног дана угледаше крстило и памћење поче да им се враћа. Схватили су да их дош- љак враћа памћењу и у знак захвал- ности на дан Игре сунца и ријеке направише поворку од Парка до Ку летине и поклонише му тисову гран-чицу.
Дошљак је удахнуо мирис тисови-уне, сишао на ријеку, потопио гран-чицу у Око и лаганим покретом росио присутне изговарајући њима непозна- те ријечи. На повратку у град људи су у Парку затекли једино тисово стабло сасушено, жртвовано за враћање њихо вог памћења.
Како се и сјећања не би сасушила на мјесту сасушеног тисовог стабла подигнута је прва јавна грађевина: храм посвећен тисовуни, вратима окре нут према планинском врху званом Ти сац. Са њега је посљедњи сунчев зрак падао на камено крстило уклесано из-над врата. Неколико кругова касније, када у Требишњици више није било гаовице, него се живјело о кози, ис-пред Храма је постављена камена коза-сиротињска мајка. Од тада су на дан приношења жртве ношене чарапе и приглавци од кострети. Жртвоване су и јаловице чије месо нису смјеле је- сти неудате жене.
Читањем знакова са гробних плоча Билећани су савлађивали писменост. Брже су учили они чијих је гробова би ло више.
Временом се из народа појавише рођени клесачи камена, тако да сва херцеговачка мудрост у овом периоду бијаше у клесана нa камен и то помо -ћу тридесет и два знака. У Другом кру гу Седмог периода научници избриса ше из херцеговачког памћења два зна ка, тако да се и дан данас изговара ју, али не пишу. Бијаху то и , без којих је немогуће правилно писа ти: сјекира, сјутра, козји, мрзјети...
Одломак из књиге "Приче у Сликама"
Живко Јањић
Komentarišite vijest
Facebook