Живот у Билећи педесетих година прошлог вијека текао
је прилично споро. Радни дан почињао би раном зором
са мирисом ступане кафе у три постојеће кафане:
Милина, Томане Шаренац и Љубе Ковачевић – Перишић.
Остатак дана протицао је једнолично. Умјесто првих јутарњих
пијеваца, нови дан најављивао је бат месарских сатара Бошка
Табаковића и Хилма Исовића, које су наговјештавале и прве
кораке пролазника.
Изласком сунца почињу да одзвањају чекићи Јова Скоча-
ји ћа и Зајка Теларевића, двојице врсних лимара, чија је ра ди-
о ница била смјештена на Обилића вијенцу. Ту су се цијели
дан савијали олуци, израђивали фијакер-шпорети, шишеви за
пржење кафе, сулундари и канте.
Посебну прођу имали су фијакер-шпорети па су захваљујући
њима билећки лимари добро живјели. У то вријеме Партија је
наредила да свако сеоско домаћинство мора да огњиште за ми-
јени шпоретом. И фијакери су учинили своје, те су и град и
село димили на исти начин.
Јово је, за разлику од Зајка, био веселије природе. Карак-
те ристичан је био поздрав којим се мајстор Јово здравио с по-
знаницима: “Гдје си, у уста те парадна ј...м.” Касније је псовао
само: ”Уста те парадна!”
Међутим, неко се брзо досјетио и Јову одговорио: “Ја, Јово,
немам парадна него радна уста за сваки дан. Па, како хоћеш.”
Од тада је Јово своје познанике поздрављао само са: “Уста
те твоја.”
Поздрав је посебно збуњивао мајора Озне, у кући Димића,
преко пута лимарске радње. “Како и коме смије да помиње
параду? Уста су радна као и народ. Лимар не зна шта говори.
Мораће се то једнога дана провјерити”, гунђао је мајор.
И даље су се смјењивали чекићи столара и ковача. Трговци
су уносили и износили робу, а пијаца, која је била смјештена
на простору испод мале цркве (Пазар под мурвом), почела је
да даје прве дамаре животу вароши која је свакодневно дри-
јемала и одисала неким мртвилом, угошћујући мрзовољне пи-
љаре и муштерије. Уобичајена понуда није била тако богата
и разноврсна. Тек понеко би се појавио с воћем или поврћем.
Вагало се на кило, фртаљ и три фртаља киле, тек толико да се
нешто пазари. Град би се једино раније будио четвртком када
је пазарни дан.
Та пијачна грозница почињала би већ сриједом увече, када
се из удаљених села, поготово оних пограничних с Црном Го-
ром, сјате многи продавци са товарима на коњима препуним
сира, кртоле, кајмака, јаја и меда. Ноћивали су код родбине или
у приватним преноћиштима, а коње су тимарили у напуштеним
зградама којих је након рата било на претек. Од одјеће зими
су носили вунене огртаче “бичајлије”. Накупци су углавном
долазили из Дубровника и Требиња.
Најтеже је било с плашљивим коњима који су, не привик-
нути на моторна возила, знали збацити товар и самар са себе
и галопом се вратити у село. То при викавање код многих је
трајало дуго. Због тога се на рочито водило рачуна приликом
припреме коња којима ће се путовати у град или у сватове.
Коњи су морали бити привикнути на буку јер су, у противном,
знали створити велике непријатности, поготову у сватовима.
Многе сватовске свечаности обављане су на коњима, као
наставак традиције у овом крају, који су за ту прилику били
оседлани и окићени. Колона од двадесетак сватова кретала се
с бајрактарем на челу. Сватови су били у народним ношњама.
Успут су се заустављали и наздрављали знатижељним мје шта-
нима, а дјеца су кума прозивала: “Куме, изгоре ти ћеса!” Тај
дио фолклора био је неизбјежан за оно вријеме и указивао је на
обичаје у Херцеговини.
Vojislav Vojo Gnjato - više na www.vojognjato.com
PREUZIMANJE KNJIGE >BILEĆKE VINJETE< 8.3mb
Komentarišite vijest
Facebook