Nađen skelet Bilećanina nestalog 1984.

Štampa PDF
Ocena korisnika: / 3
LošeNajbolje 

Misteriozni nestanak Obrada Popare iz Selišta kod Bileće, koji je poslednji put viđen pre 28 godina, najzad je riješen kada su speleolozi trebinjskih „Zelenih brda“ na dnu Lipove jame u selu Simijovi pronašli skelet koji je identifikovan analizom DNK. Popara je nestao u godini Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, i to na Praznik rada - 1. maja 1984. U vrijeme nestanka imao je 29 godina i o njegovoj sudbini ništa se nije znalo skoro tri decenije. Potraga u kojoj je, pored porodice i mještana, učestvovalo na desetine milicajaca SFR Jugoslavije, nije dala nikakve rezultate...

U to vrijeme nije otkriven nijedan jedini trag koji bi porodici, makar utješno, ponudio odgovore ili doneo rešenje misterije. Slučaj je odavno zaboravljen i arhiviran pod oznakom „neriješeno", sve dok sasvim slučajno nije ponovo otvoren 11. avgusta ove godine.

Brat prepoznao jaknu

Naime, Speleološko udruženje „Zelena brda" nedavno je započelo istraživanje Lipove jame, koja se nalazi na području Vranjske. Bila je to uobičajena speleološka ekspedicija, sve dok na dnu jame nisu pronašli ljudski skelet. Dejan Janković, član speleološkog udruženja, kaže da su posmrtni ostaci pronađeni na oko 60 metara ispod površine zemlje.
- Uradili smo sve pripreme i spustili se u jamu. Na dnu, koje se nalazi na dubini od oko 60 metara, uočili smo skelet. Svi smo bili iznenađeni, ali i pomalo uplašeni i ushićeni. Pored skeleta pronašli smo ličnu kartu iz vremena SFRJ, odnosno njene korice koje su bile oštećene. Pronašli smo i ključeve i nekoliko novčića iz tog vremena i odmah je bilo jasno da se skelet tu nalazi veoma dugo. Otkriće smo odmah prijavili policiji, i na njihovu molbu, u nedelju 19. avgusta pomogli smo da se kosti izvade iz jame kako bi obavili uviđaj - priča Janković.
Po nalogu Okružnog tužilaštva u Trebinju obavešten je i Zavod za sudsku medicinu Republike Srpske, čiji je direktor dr Željko Karan prisustvovao uviđaju.
- Odmah se videlo da je reč o pomsrtnim ostacima starim više od 20 godina. Skelet sam složio i utvrdio da je u pitanju muška osoba. Istražitelji su imali određene indicije o kome se radi, pa smo vrlo brzo uspeli da pronađemo srodnike. Od roditelja i rođenog brata uzet je uzorak DNK, koji je poslat na analizu, i na kraju smo uspeli da potvrdimo identitet. DNK skeleta podudara se sa uzorcima srodnika i definitivno je potvrđeno da je reč o posmrtnim ostacima Obrada Popare - rekao je za Press RS specijalista sudske medicine dr Željko Karan.

Branko Popara, brat nestalog Obrada, kaže da je pronalazak kostiju doživeo kao veliko olakšanje jer će posle 28 godina najzad moći dostojanstveno da sahrani brata.

- Kada su mi javili da su speleolozi pronašli kosti, nisam znao šta da mislim... Ništa nisam očekivao i nisam bio siguran da li je reč o mom bratu sve dok nisam video jaknu koju su pronašli u jami. Izgledala je baš kao ona koju je Obrad nosio na dan nestanka. Ostatak odeće nije se mogao prepoznati jer ju je vreme uništilo. Sve je skoro potpuno istrunulo, osim te jakne koja je i dalje bila prilično očuvana. Kada sam je video, sa 90 odsto sigurnosti mogao sam da kažem da je to moj brat. Ipak, dali smo uzorke za DNK analizu kako bi se to i zvanično potvrdilo - priča Branko Popara.

Porodica živjela u neizvesnosti

On dodaje da nema reči koje mogu da opišu kako su se on i njegova porodica osećali sve ovo vreme.

- Nismo imali nikakav trag koji bi uopšte mogao da nam otkrije šta se s njim dogodilo. On je bio miran, tih i povučen čovek. Ni sa kim nije bio u sukobu i nikad nismo sumnjali da je bio žrtva nekakvog zločina ili nečeg sličnog. Međutim, ta neizvesnost je predugo trajala. U neznanju smo živeli 28 godina i to nas je tištalo sve ove godine. Pronalazak kostiju došao nam je kao mali tračak svetlosti jer ćemo konačno moći dostojanstveno da ga sahranimo - tiho priča Popara.

Prisećajući se kobnog dana, Branko kaže da je Obrad uoči 1. maja 1984. godine završio svoju smenu u Termoelektrani „Gacko", koja je oko 20 kilometara udaljena od njegove kuće.

- Nestao je dok se s posla vraćao kući... Sećam se da u Bileću nije došao autobusom, ali nisam siguran da li ga je propustio zbog praznika ili je zakasnio na njega. Međutim, uspeo je da se prebaci do Bileće i tu ga je videlo nekoliko ljudi. Onda je peške nastavio prema kući i od tada mu se izgubio svaki trag. Policija i meštani danima su pomagali u potrazi, ali jednostavno ništa nismo pronašli. Pretražili smo celu okolinu, svaku kozju stazu i bogazu, ali nismo našli ni jedan jedini trag. Više puta smo tragali i oko Lipove jame, ali nije bilo naznaka da je u nju upao - priseća se Branko Popara.

Popara nije žrtva zločina

Željko Karan, direktor Zavoda za sudsku medicinu RS, kaže za Press da je pregledom kostiju utvrdio da smrt nije nasilna i da Obrad Popara nije bio žrtva zločina.
- Smrt nije nasilna jer nema tragova koji bi na to upućivali. Nema tragova uboda, prostrela niti bilo kakvog fizičkog oštećenja koji bi nastali od nekakvog udarca ili nečeg sličnog - zaključio je Karan.

 

Ognjen Matavulj / PRESS

 

 

 

Nadživeo tri sina

Danilo Popara (85) iz Selišta kod Bileće, otac Obrada Popare čiji su skelet, 28 godina posle nestanka, nedavno pronašli speleolozi u Lipovoj jami u selu Simijovi, već godinama se pita šta je bogu zgrešio, kad je nadživeo tri sina.

Iako je već bio u godinama, zbog Milorada je tokom rata otišao na prvu borbenu liniju, nadajući se da će, ako nešto pođe po zlu, svojim telom odbraniti sina. Nažalost, sudbina je htela da se tog kobnog 11. januara sa sinom rastane samo pet minuta pre nego što ga je pokosio hitac iz snajpera. Radoslava je pre sedam godina odnela depresija, dok je Obrad, smatra Popara, najverovatnije svojom voljom život prekratio skokom u jamu.

Ratovao da bi čuvao Milorada

Mada se ni do danas nije oporavio od tragedija koje je preturio preko glave, Danilo je pristao da u potresnoj ispovesti za Press RS ponovo proživi najteže trenutke svog života. Iako je tada imao 67 godina, kaže da ga ništa i niko nije mogao sprečiti da u januaru 1994. godine rame uz rame stane sa sinom Miloradom, koji se spremao na ratište u okolini Olova.
- Neki nemir mi se uvukao u dušu, pa sam odlučio da se ne odvajam od sina.Vekovima unazad, moji najbliži ginuli su u ratovima, pa sam, kad je krenulo zlo u BiH, strahovao da će zla kob zadesiti i moje dete. Poparama je, naime, sudbina namenila da u ratovima gube muške glave i, ma koliko se trudili, to nismo mogli da promenimo. Čukundeda mi je poginuo u Prvom srpskom ustanku, obojica deda u bici na Vučijem dolu, brat 1945. na Zelengori. Ono što se desilo Miloradu samo je potvrdilo našu zlu sreću. A bio sam spreman da svojim telom preuzmem svaki metak ili granatu, koji su pretili da ga makar samo lakše povrede, a kamoli ubiju - priča Danilo.
Kako bi ga živog i zdravog vratio majci u zagrljaj, Danilo je odlučio da Milorada ne ispušta iz vida. Nažalost, samo sedam dana posle dolaska na borbenu liniju na Nišićkoj visoravni kod Olova, obistinile su se njegove najgore noćne more.

Maja Bašić

Komentarišite vijest