Родбинске везе овдје не блиједе!

Štampa PDF
Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje 

Два млада Американца, Никола Милидраговић и Ерон Папић, ових дана видјели су Херцеговину, земљу из својих снова и упознали Херцеговце, оне праве који су још на извору из кога су, још прије равних 100 година, потекле и њихове породице и стигле до обећаног свијета који се зове Америка.


Прича је дуга и опширна и није за један обични новински чланак, него прије за опширни роман или за телевизијску серију у двадесет наставака, а важнија је утолико прије што, ни послије 100 година, Милидраговићи и Папићи не заборављају да су им корјени српски и јерцеговачки и што су, упркос свему, поносни на ту чињеницу...


Елем, што се Милидраговића тиче, прича иде овако. Далеке 1909. године, из билећког села Врањска отишао је за Америку Ристо, тада у најбољим годинама и стигао до града Бјута у савезној држави Монтани. Кад је стигао Први свјетски рат одмах се јавио у српске добровољце. Његов рођени брат Гашо Милидраговић, који је остао у Врањској, нашао се тих дана на супротној страни фронта у Аустроугарској војсци. Рањен је и заробљен од стране Француѕа, који су га лијечили, а потом се и сам нашао у српским редовима на Солуну.


Кад се рат завршио крене тај Ристо Милидраговић, Американац и српски добровољац, у родну Врањску код Билеће, коју није видио већ 10 година, па се нађе на Жабљаку у Црној Гори и ту угледа дјевојку Стану Дурковић. Како је угледа тако му се и памет окрене за њом.


Ту заборави Ристо и куд је кренуо и шта је намјеравао, узме стану за руку, па са њом на вапор (тако су у то вријеме звали бродове) и у Америку, поново у град Бјут у савезној држави Монтани, гјде поједини њихови потомци живе и данас. Ристо и Стана су имали синове Божидара, Бошка, Илију и Николу, и кћи Стану. Од њиховог сина Николе је поново Ристо, а његов је овај млади Никола Милидраговић, који је испунио свој сан и стигао у Херцеговину. Николи су 23 године, управо је дипломирао на грађевинском факултету, а кад се врати у Америку почиње да ради.


Прича о Папићима је веома слична. Исте те далеке 1909. године одселио је за Америку Игњат Папић оз села Коравлица, око осам километара од Билеће. Коравлица је данас у Црној Гори, на самој граници са Српском, а о томе како је то село припало Црној Гори постоји такође прича преопширна за овај новински текст. Углавном, Папићи су се такође нашли у америчком граду Бјуту и ту започели пријатељство са породицом Милидраговић, које траје већ пуних 100 година.


Тај Игњат који је одселио имао је сина Мајка, а он такође Мајка јуниора. Од тог Мајка јуниора је Стево, отац Еронов. Папићи, бар они Еронови, у међувремену су преселили у град Бозмен. Пријатељство са Милидраговићима, наравно, нису због тога прекинули. Што се самог Ерона тиче, универзитетски је играч америчког фудбала, а ускоро ће да буде и професор физичког васпитања, а специјалност му је управо амерички фудбал.


Зна се и да је Игњат, који је одселио у Америку, био ожењен Василијом од Вучинића из Ораха код Билеће. Његови потомци женили су се Италијанкама, Хрватицама, Американкама, Српкињама...
Од америчких Милидраговића данас понеко зна српски, неки разумију поприлично, али слабо говоре прадједовски језик, а највише је оних којима је тај језик потпуно стран. Ипак, и ти којима је стран задржали су поједине ријечи и често их, бар у породичном кругу, употребљавају говорећи енглески. Баш као у америчкој телевизијској серији „Коријени“, која говори о поријеклу Афроамериканаца, или у серији о Скаговима у којој глуми Карл Малден, односно Билећанин Младен Секуловић, оскаровац чија је породица такође одселила уочи Првог свјетског рата из тог краја.


Доћи у Херцеговину и пронаћи најближу родбину њима двојици и није било баш једноставно. Авионом су стигли у Рим, потом трајектом препловили Јадран, а кад су већ стигли у Дубровник били су сасвим близу прадједовском завичају на свега шездесетаск километара удаљености, па су ту раздаљину, како веле, могли и пјешице да превале. Не би се притом превише ни уморили јер је жеља да виде Херцеговину и Херцеговце била јача од свега, мамећи их и носећи према Билећи.
Кад су стигли у тај град нису знали куд ни код кога да иду. Али довољно је било да кажу да су Милидраговић и Папић и да траже родбину, па су се нашли млади људи који добро говоре енглески, попут Дејана Шешлије, који су их одмах одвели код првих Милидраговића и Папића које су познавали. Билећки Милидраговићи и Папићи одмах су их дочекали ријечима: „Добро дошли у завичај и добро дошли кући“. И одмах су израчунали шта им је ко и ко им је најближа родбина. Посјетили су и упознали многе рођаке, а највише боравили код Јова Папића и Риста Милидраговића.


Ристо Милидраговић је унук Гаша Милидраговића, брата онога Риста што је отишао за Америку.
-Тај Ристо Милидраговић што је отишао у Америку и био српски добровољац долазио је у родно село Врањска 1959. године. Мени је тад било шест година и плакао сам тражећи од оца да ми купи коња,а ли не било каквог него бијелца, да јашем на њему. Ристо американац извади тада буђелар пун долара и купи ми на дар бијелог коња. Нико срећнији од мене тада није био на свијету. Ристо Американац је тада био већ стар човјек и умро је у Америци седам година касније – сјећа се Ристо Милидраговић из Билеће.
Двојица младих Американаца су одушевљени Херцеговином, Херцеговцима и својим другим завичајем Билећом, а поготову својом родбином.
Све смо могли да очекујемо, али да ћемо доживјети овакав срдачан и братски дочек то ни у оним нашим америчким сновима о прадједовском завичају није постојало. Ово је више од свега. Овдје успомене и родбинске везе не блиједе и људи још увијек знају кад је ко и гдје одселио, шта ко коме дође и изнад свега воле и прихватају своју родбину – вели Никола Милидраговић, сав одушевљен завичајем прадједовским и својом родбином.
Он и Ерон из Билеће су се запутили за Никшић, гдје живе Папићи који ссу младом Американцу по сродству веома блиски. Одатле ће на Жабљак да упознају Дурковиће, од којих је она Стана која је завртјела памет српском добровољцу Ристу Милидраговићу до те мјере да је заборавио да је кренуо у завичај, па је са њом за Америку. Потом ће за Београд и Нови Сад, гдје их такође чека родбина.

Испунили заклетву

То што српски не знају готово ништа Николи и Ерону није сметало да сањају о прадједовском завичају и да, дружећи се, често причају о њему, тако је било и на заједничком дочеку нове 2006. године.
- Заклели смо се да ћемо скупа отпутовати у земљу прадједова и тамо покушати да пронађемо најближе сроднике. Од тада смо почели да штедимо, долар по долар, за то путовање. И ево, коначно смо стигли и тако испунили своју заклетву. Сада већ знамо да ово неће бити наш и посљедњи долазак овамо. Заклели смо се један другом да ћемо да научимо и српски језик – казује Ерон.

Komentarišite vijest