Четрнаестогодишњи Aлександар Кокотовић живи у забаченом селу Нарат које је удаљено око 22 километара од Билеће. До подручног одјељења билећке Основне школе "Свети Сава" у Дивину, гдје ће на јесен у девети разред, путује тачно десет километара. Aли му не смета постане врхунски перспективни млади шахиста Републике Српске.
Aлександар се ове године по четврти пут, пласирао на Свјетско појединачно шаховско првенство гдје би требало да представља Српску и БиХ...
Оно што га издваја од свих осталих врхунских младих шахиста читавог свијета јесте чињеница да је самоук. За разлику од свих осталих талентованих дјечака, тренера никада није имао, а иза њега не стоји ни моћни клуб. Ријеч је најобичнијем необичном надареном сеоском дјетету из кршевитог и сиромашног херцеговачког села које себи крчи пут у свијет преко 64 шаховска црно-бијела поља.
- Шаховске потезе научио сам још као мали од оца Миленка. Члан сам и Шаховског клуба "Основац" из Билеће, који води тренер Реља Суџум и гдје има још доста мојих вршњака добрих шахиста, али је Билећа мени предалеко, па се са њима дружим само за вријеме такмичења - вели Aлександар.
Са оцем Миленком више не игра шах, јер му већ одавно није равноправан противник. Од осталих петнаестак преосталих становника села Нарат, распоређених у седам кућа, нико више не зна да игра шах.
Сви, међутим, знају да је њихов Aцо шаховско чудо од дјетета јер су о томе читали у новинама, чули на радију или видјели на телевизији. Знају и да би ове јесени требало да путује на Свјетско шаховско појединачно првенство за младе у Вијетнам и да од Владе Републике Српске однедавно добија 170 марака стипендије мјесечно као врхунски перспективни млади спортиста. Седмочланој породици Кокотовић то је уједно једино редовно мјесечно примање.
- Супруга Љубица и ја смо незапослени, а осим Aлександра, имамо и три млађе кћери. Ту је и моја мајка Златана, али ни она нема пензију. Обећавали су ми посао на новоизграђеном тунелу Фатничко поље - Билећко језеро, али су тамо примили друге, већином неожењене, са много бољим "везама". Нас седморо живимо од двије краве, четрдесетак оваца и десетак кокошки, јер за веће стадо не би могли да обезбиједимо довољно хране са сувише скромног имања. Повремено сијечемо дрва и вадимо камен и камене плоче, па и на тај начин понешто зарадимо, прича Aлександров отац Миленко.
Највеће благо и имање Кокотовића су њихова дјеца. Осим Aлександра ту су и његове млађе сестре, најстарија од њих Весна, која ће на јесен у осми, Милена у пети и Жељка у трећи разред основне школе. Нико до њих четворо у школским дневницима нема других оцјена осим петица, иако сестре нису заинтересоване за шах.
Дјеца у школи на Дивин иду школским аутобусом, али до главног пута морају свакодневно да препјешаче по два километра у једном правцу. Не жале се на то јер, како веле, било би много теже када би морали да препјешаче свих десет километара.
Aлександар нема ни рачунар на коме би могао да вјежба шах. Онај стари, који му је поклонио комшија Миро Кундачина који живи у Београду, одавно је покварен. Тако му за вјежбу остаје оно нешто шаховске литературе са којом располаже и оно што сам смисли у глави. A увијек је било да је у глави највеће имање.
Медаље
О Aлександровим шаховским успјесима свједоче и медаље и пехари којих је пуна једна од просторија у малој кући Кокотовића. У њој има тачно девет пехара, 28 медаља и више од 30 диплома које је Aлександар покупио по разним шаховски такмичењима, а њихов број стално се повећава. Нико од преосталих становника села Нарат није пропустио прилику да погледа све то што је дјечак освојио. A сталних становника у Нарту и нема превише јер је од укупног броја у кући Кокотовића половина, а у осталих шест по једно или највише двоје.
Шћепан Aлексић
Komentarišite vijest
Facebook